Направљене поруке на форуму
-
Чланци
-
Hm, pa ne bas. Guru je neko koji toliko dobro barata kompom da moze da napravi/uradi bilo sta bez obzira na konkretne potrebe ili zahteve (dakle ne samo iz nuzde, vec onako iz ljubavi). Ali dobro, ovo je vec stvar definicije.
Definicija je definicija, ali je ovakva takva da osigurava nepostojanje onoga što definiše 🙂 Koliko se stvari danas radi pomoću računara? Već sam pisao o tome: neko meni baci nacrt igre i kaže nacrtaj taj deo grafike, i ja ne znam gde da se okrenem; ja njemu bacim koncepciju proračuna i kažem iscrtaj mi konačne dijagrame, i on me gleda ko budalu.
Mislim da je glavni nesporazum u tome što bi mnogi možda zdravo za gotovo uzeli za „računarskog gurua“ onog koga sam ja svrstao pod „administrator-guru“. Onaj ko može da instalira svakakav sistem na svakakav hardver, da izvede svakavu mrežu nad mnogobrojnim računarima, održava kako lični tako i umrežene sisteme pod koncem, bez bezbednosnih problema, i sa svim friškim softverom. Da poznaje kvačke sa svakakvim komponentama hardvera, i ažuran pregled njihov karakteristika. Da je upoznat sa svim novim dešavanjima po pitanju opšteg softvera i OSeva, da poznaje mnoge od njih do nivoa da većini oko sebe može deliti savete, da poznaje svu etiketu i načine komunikacije preko mreža, itd. itd. itd.
Međutim, kao što rekoh, za mene je to samo jedna kategorija upotrebe, jer se sa računarima radi i ponešto osim navedenih poslova. Ali, vratimo li se na definiciju, opet se može reći: ko zadovoljava prethodni pasus, taj je guru, i samo se po navedenim kriterijumima određuje stepen „računarske umešnosti“. Molim lepo, definicija je definicija, nije kružna, i primenjiva je za odmeravanje. E, ali se onda dolazi do sledećeg: čemu takva mera služi? Ego je uvek na listi, to nije sporno, ali pored toga, ja bih rekao da ne služi ničemu osim upravo za uočavanje najboljeg IT-administrativnog kadra (ne mora u formalno-poslovnom, već u širem smislu: „Kuku, šta mi je ovo sa sistemom i podacima od juče… ništa, hitno zovem sensej-Maksu.“)
A posebno ne služi za ono od čega smo počeli, razglabanje da li je Linuks pristao fantomskom „običnom korisniku“. Znači, da budem vrlo konkretan: za dva korisnika, koja bi po mojim „admin-kritirijumima“ odozgo pala na jedno te isto osrednje mesto (subjektivno „moje“ mesto), apsolutno se ne bih usudio da grupno zaključim da za oboje Linuks jeste ili nije, bez daljeg preciznog ispitivanja za šta koriste računare.
Takođe, iako je naravno isto stvar definicije, ne vidim zašto bi se motiv petljao u sposobnosti; ja bih rekao da je guru guru bez obzira da li je to što je naučio iz lične motivacije (ljubavi) ili nužde. Drugo je to što bez lične motivacije teško da bi mogao da nauči koliko onaj sa ličnom motivacijom, tako da praktično guru bez lične motivacije ne postoji.
Dakle, kako se ovakve “ekskurzije” u svet racunara kotiraju prema Caslavljevoj klasifikaciji?
Gurui, šta fali? 🙂
Hoću reći, ne vidim što previše komplikovati: ako osoba koristi računar za neku namenu, koliko efikasno to nešto izvodi, u rasponu između najgoreg i najboljeg uočenog za slične namene?
Ako ne koristi računar, kako se onda ima i pričati o poznavanju računara? To što neko eventualno ne bi koristio računar za namenu za koju ga ogromna većina koristi, sasvim je druga stvar. Ako se baš mora, može se taj slučaj dodefinisati u „čak ni lejmer“ 🙂
Na drugom kraju skale, kao taj stočar što simulira optimalnu ishranu krava, možemo eventualno to uzeti za „statistički izlet“. Čovek još uvek nije guru, već radi nešto ekstra-neobično. Možda je hohštapler koji pokušava da izvuče neku korist, možda zida Skadar, podiže Vavilonsku kulu. Ali, pokaže li se uspešnim i korisnim to što radi, tako da i drugi krenu istim putem, automatski postaje „osvedočeni“ guru za tu namenu.
pa svako ce imati nekog ko je napredniji korisnik od njega i pravi se guru lejmer piramida
Ih, pa kad se pogleda iz daleka, za sve važi Gausova kriva 🙂 I na nivou ličnog okruženja je često jasno, zna se kome se treba obratiti i kod koga treba trčati za koju potrebu.
[…] po tvojoj definiciji ja mu dodjem neki guru u mojoj zgradi i delu firme u kom radim, a ja sebe ne smatram nekim guruom a nisam skroman lik uopste.
Pa zašto da ne? Jedino treba pogledati uzorak malo šire od jedne zgrade i jedne firme, ali to je to. Znaš koje stvari završavaš računarom, posmatranjem znaš kako većina u tvojoj okolini to isto završava, i još možda ovako praćenjem foruma i članaka na Internetu. Znaš okvirno i šta bi još mogao da upoznaš da bi bio još efikasniji, zar ne? Prema tome, svi elementi za procenu su tu.
Mislim, ja se recimo ne bavim, šta znam, bazama podataka ili veb-autorstvom, te sam u tome „čak ni lejmer“, a eventualno lejmer za administraciju sistema (hranim kerove i ništa ne diram).
Računar je previše široko primenljiva alatka da bi se donosili neki opšti zaključci o nivou korisnika. Nego lepo, šta se tačno tu kuva, pa tek onda.
da se tvoj inzenjer guru setio da umesto masine koja je crkla a prekonje se povezuje na udaljeni racunar stavi laptop bez harda sa linuks lajv distrom i od njega masinu za povezivanje na onaj racunar na kome radi komplikovane proracune, e tad bi bio guru.
Već urađeno 🙂 Šalim se, bila je to samo jedna brza kvaka (lajv Ubuntu u laptop pod Vindouzom, SSH na udaljeni računar radi male demonstracije nečega tamo, zdravo đaci), uglavnom ne može za normalan rad da funkcioniše tako. Ali mi je jasna poenta.
Međutim, korisnik računara koji bi generalno bio umešan u pravljenju takvih akrobacija, ima drugo ime: administrator. Naravno, isti čovek može biti upućen u više tematika, i naravno biti guru u više njih, ako je dovoljno inteligentan i želi to. Ali, to je već sasvim nezahvalno za trpanje na gomilu: ako je jedan guru samo za proračunske poslove, drugi samo za administrativne, a treći dobar s oba ali ni u jednom guru, ko je od njih ukupno naj-guru? Šta da uzmem, 0.5 * proračunska-umešnost + 0.5 * administrativna-umešnost? Čak, ako je jedan guru u jednome, a drugi jednako guru u isto tome plus guru u još nečemu, po čemu bi taj drugi bio ukupno više guru, ako je u određenoj situaciji to drugo totalno nepotrebno? Prosto, nema smisla ni razmišljati o ovakvim kombinacijama bez konkretnih okolnosti, kada biva mnogo jasnije ko je najpogodniji za šta.
ubermench na delu, vise jedniki spojenih u jedan organizam za izradu proracuna, vidi se da im nije bilo dobro. da li si slikao te masine? bile bi dobre slike za radnu povrsinu, ono kao, rad sa tim masinama u post atomskom dobu, kao u stripovima koje se bave zemljom posle atomskog rata.
Heh, za matrikse računaša sam samo slušao priče 🙂 Ma dobro, nije to verovatno mnogo različito hipertrofirane daktilografske sobe…
Ako misliš na ove mašine, ma nisam ja neki za slikanje, ali može se sigurno naći guglanjem; jedan primer mehaničkog integratora. Ove što sam viđao su tako sve neke kuke i poluge i klizači, šklopocije što vodoravne što uspravne, prikačene za crtaće table i stolove. Vrlo loše za arahnofobičare.
[b]lejmer[/b] – onaj ko ne koristi dovoljno racunarske resurse koje poseduje*. latinski naziv lenjius nezainteresovanicus vulgaris
[b]guru[/b] – onaj ko u u velikom procentu koristi racunarske resurse koje poseduje i to nabija svima na nos. latinski naziv znalac radoznalac pametnicusshvatih li najzad?
Jes’, baš tako 🙂 Pritom, to je naravno lična definicija, koja mi se čini najpoštenijom. (Mala dopuna bi bila samo ova: pod „dobrom upotrebom resursa“ precizno mislim na koliko je potrebno da se što manje gubi vreme u onome što se i ovako i onako radi, a ne na neki proizvoljni apsolutni nivo; onaj društvenjak što sve u šest kucka i komunicira na svom novom kor-duo-vista-sva-leprša, što se mene tiče koristi svoje računarske resurse sasvim izvrsno.)
Takođe, hipotetički primer za one inženjere gore kako računarska umešnost ne mora značiti automatski i profesionalnu: guru se može osloniti na sirovu silu, odraditi recimo 100 simulacija u toku 5 dana (20 na dan) da nađe najbolje rešenje; dok lejmer, koji se nije potrudio na nauči kako da uradi više od 5 simulacija na dan, može lukavim inženjerskim rezonovanjem svesti problem na 10 potrebnih simulacija, i završiti posao za 2 dana. Mada je, opet, ovakav scenario manje verovatan 🙂
[…] dva inzenjera poseduju osnovna znanja o os-u i upravljamu podacima, jednog vise zanima struka pa koristi tri strucna programa vise, kad zapnu negde zovu tehnicku podrsku, pa kako je inzenjer koji koristi tri strucna programa vise guru?
Ne, nisam na to mislio. Postavka je bila da inženjer računa, što znači: i jedan i drugi treba da izvrše isto izvođenje i proračun, i ko će onda brže? Znači, navedeni programi su opšte namene za izvođenja i računanja, a ne proizvoljni usko orijentisani za neku konkretan posao.
Ako za proračun jeste potreban neki specijalan program (npr. za simulaciju fluida), podrazumeva se da ih oba inženjera moraju upotrebiti. Ali će onaj od njih koji npr. zna kako da efikasno iskoristi udaljeni računar stavljen mu na raspolaganje, moći da sprovede više simulacija paralelno, i tako opet ubrza dobijanje rezultata za svoj proračun. Tipičan primer: običan korisnik ručno pokreće simulacije u toku radnog vremena, a napredniji napiše skriptu koja će da pokrene i odradi sve simulacije kako u toku dana, tako i što se prelije u toku noći (gde kao opšti alat dođu piton/perl/štagod koje sam pomenuo).
[…] da li je zbog toga sto koristi CAD program, razmenjuje ideje s kolegama e-postom i aktivan je na stolarskim forumima stolar B guru a stolar A lejmer?
guru i lejmer u kompjuterskom ili stolarskom svetu?
Upravo sam to čini mi se i doobjasnio: da, stolar A je lejmer, stolar B je guru, u računarskom svetu. Ali to ne mora imati direktno veze sa njihovim stolarskim svetom, odnosno A na kraju može može biti inovativniji, umetnički nastrojeniji, štogod, te praviti bolje i lepše stvari od B-a. Jedino što je u proseku manje verovatno, jer će B biti efikasniji u eksperimentisanju i razmeni ideja, što je uvek povoljna okolnost.
koliko je “lejmera” koji koriste digitron napravilo cudesne stvari u proteklim decenijama bez Matlaba, sta bi bilo da su ga imali? sve se bojim da su ruski i nemacki naucnici koristili neka specijalna tehnicka pomagala 30-tih i 40-tih godina proslog veka kad su konstruisali rakete. […]
Ček malo. Stepen tehničke umešnosti meri se trenutnim stanjem stvari. I 30-ih i 40-ih je sigurno bilo lejmera i gurua u tehničkom pogledu (šiberi s desetinama skala, pa milion neverovatnih grafičkih postupaka koje je trebalo znati…), ali to, opet ponavljam, nije ni tada moralo imati direktnog uticaja na profesionalni proizvod, već je zavisilo i od drugih činioca.
A i „jačih“ tehničkih pomagala je bilo i te kako. Do skora sam svaki dan prolazio pored izloženih nemačkih računskih naprava iz 20. veka pre računara, to je bilo bre kao da sam u stimpank romanu 🙂 I to nisu bili neki pronalasci i prototipovi, nego stvari normalno upotrebljavane za proračune. Ili, šta je pre današnjeg značenja computer pod tim bilo podrazumevano — živ čovek koji sedi sa određenom računskom mašinicom, prima podatke s jedne strane, obrađuje, i šalje dalje. Tako radi ceo amfiteatar računaša, uz organizacione postupke da se numerički postupak sprovede efikasno i uz kontrolu grešaka. Kao muzički orkestar. Tadašnji ekvivalent današnjih superračunara 🙂
Nekako do sada nisam naišao na to da je nivo potreba nejasan. Otprilike, postoje neke stvari koje osoba želi da uradi, i najčešće je jasno koje se od njih mogu uraditi na računaru. Opet, ako se već mogu uraditi na računaru, najčešće se mogu uraditi efikasnije nego bez računara [*].
Dalje, kada se utvrdi koje će se to stvari raditi računarom, onda se one mogu raditi, za isti nivo kvaliteta na izlazu, efikasnije i manje efikasno (odnosno potrošiti manje ili više vremena). Od toga, posebno su interesantne stvari od čije efikasnosti zavisi dobar deo potrošenog vremena u nekoj bitnoj jedinici (danu, sedmici, mesecu). Npr., verujem da će se većina složiti da nije toliko bitno da li je za nešto potrebno 3 ili 6 minuta dnevno, ali je bitno da li je potrebno 3 ili 6 sati dnevno.
E tu, bar što se mene tiče, leži razlika između korisnika računara: gde je ta granica bačenog vremena? Koliko je korisnik spreman da uloži u spoznavanje kako da baca manje vremena? Tako, lejmera baš briga i baca ogromnu količinu vremena, a guru je zapušio sve što curi.
Na primeru:
1. Čovek kome računar služi za komunikaciju i pisanje eseja i naučnih radova — recimo, neka društvena nauka. Ako koristi Vord (OO Rajter) po sistemu ktrl-i, ktrl-b, veličina fonta, običan je korisnik. Ako je napravio šablone za par tipova dokumenata i pravilno koristi stilove, napredan je korisnik. Ako tekstove još rado objavljuje i razmenjuje s parnjacima po Internetu, taj je guru.
2. Inženjer-projektant, kome računar služi za računanje-skiciranje-izveštaje. Ako koristi digitron, onda je lejmer. Ako koristi Eksel (Gnumerik, OO Kalk), onda je običan korisnik. Ako koristi Matlab (ili klon), onda je napredan korisnik. Ako koristi Matlab/Mepl/piton, i obavlja proračune na udaljenim računarima, onda je guru. Što se pisanija tiče, slično za potez Vord (OO Rajter) / Lateh. Što se crtanja tiče, ne znam (nisam guru 🙂
Dakle, između korisnika 1. i 2. je veliki jaz u apsolutnim veštinama, ali su, što se mene tiče, u poslednjim varijantama oba gurui, jer maksimalno (koliko je poznato) efikasno zadovoljavaju svoje potrebe. Operativni sistem nigde ne pominjem — pošto su zadovoljene neophodne tehničke karakteristike, njegov jedini dodatni kvalitet je taj što više ili manje podstiče korisnika da se kreće ka guruizmu. Tako, za korisnika 1. Linuks nije previše bitan, ali je za korisnika 2. itekako bitan.
Pritom, uopšte ne tvrdim da je uspešnost u nečemu direktno zavisna od efikasne upotrebe računara. I korisnik 1. i 2. mogu biti lejmeri, ali ipak priznati polemičar i projektant; prosto, nedostatak na računarskoj strani smenjuju prednošću na drugoj strani — polemičar jasnošću svojih razmatranja, projektant blistavošću svojih zamisli.
Ako za trenutak ne računamo te genijalce, interesantno je pogledati najočitiji primer računarskog lajmerstva/guruizma u praksi. Potreba koja se najbolje zadovoljava računarom, jeste upravo programiranje (ovo nije pleonazam: „programiranje je o računarima taman koliko je astronomija o teleskopima“). Na više mesta možete naći ovu tvrdnju: razlika u produktivnost između lejmera-programera i gurua-programera (ali, pažnja, obojica jesu profesionalni programeri, od toga žive, u „normalnoj“ državi!) jeste ni manje ni više nego desetostruka.
Zaključak: od potreba zavisi koje će se zadovoljiti računarom; od efikasnosti ispunjavanja tih potreba zavisi status korisnika od lejmera do gurua; upoređivati korisnike različitih potreba nema smisla. Na osnovu ovoga, kada se pravi program, radno okruženje, operativni sistem, treba razmisliti „za koje korisnike (kakvih potreba) pravimo ovo“, pa onda „šta da učinimo da se te potrebe mogu što efikasnije zadovoljiti“.
—
[*] Jedan nejasan primer bi bio crtanje umetničkih slika za računarske potrebe (npr. za igre): čuo sam da neki tvrde da je bolje praviti linijske skice na papiru, skenirati, pa dalje obrađivati na računaru, dok drugi tvrde da je bolje sve raditi na računaru…
Problematična je definicija „običnog korisnika“. Konkretno, ja lično imam problem sa određenom kategorijom korisnika koji bi se iz nekog ugla mogli smatrati običnim, i koji mahom koriste Vindouz, a po mom mišljenju, to nikako ne bi trebalo — inženjeri klasičnih tehničkih disciplina. Jedino što žalim tokog svog školovanja je to što sam na Linuks prešao tek pri kraju studiranja (mašinstvo). Da sam to ranije učinio, danas mi ne bi nedostajale neka umeća koja očigledno vidim da su korisna, te se tek sada polako upoznajem s njima.
Međutim, najinteresantnije je da tvrdim ovo a da pritom ne vidim bilo kakvu tehničku nadmoć Linuksa nad Vindouzom kad se radi o inženjerskim potrebama. Umesto toga, poenta je baš u različitom organizacionom pristupu Linuksa: forsira se upotreba raznih alata umesto jednog-koji-radi-sve, mnogi izuzetno korisni alati dostupni su pravo iz kutije, i posebno, nedostaju neki štetni alati kojih se iženjeri moraju kloniti.
Danas bi moj prvi savet izglednom studentu mašinca bio da digitron koristi samo na ispitu. Digitron je danas za inženjera ono što je šiber bio osamdesetih — neproduktivan relikt iz prošlosti. Linuks debelo potpomaže takvu modernu proračunsku orijentaciju. Sve što Linuks u tom pogledu pruža može se jednako skrpiti i za Vindouz, ali, ne znam zašto i ne interesuje me, to jednostavno ne biva. Ono što biva, jeste npr. Majkrosoftov Eksel — da je do mene, upućivanje inženjerskih studenata na Eksel imalo bi se računati profesionalnim prekršajem (što važi i za bilo koji drugi tabelarni program).
Što se crtanja tiče, ako se već mora koristiti Autoked (kad sam ja prešao na Linuks, 2D tehničko crtanje mi više mahom nije bilo potrebno, te se nisam bavio alternativama), preći na Linuks bez obzira, po cenu teranja Autokeda pod Vineom ili čak virtuelnom mašinom, već kako najlakše može. Inženjer prvo računa, pa tek onda crta — „za svaku povučenu liniju mora postojati razlog“ (ili, modernije, za svaku brojku i vezu u parametarskom modelu).
Sad, ako baš hoćeš program sa tekstualnim sučeljem, umesto uobičajenog filterskog programa školjke, onda je verovatno najbolje rešenje upotreba bibliotke ncurses (http://en.wikipedia.org/wiki/Ncurses). Nisam lično piskarao takve programe, ali ono što sam od njih video obično je zasnovano na ovoj biblioteci, i ima gomila uputstava po netu.
Dopuna: Odličan primer bi bio jedini program za učenje slepog kucanja koji nije uspeo da me iznervira u roku od pola sata, i pomoću kojeg sam i naučio slepo kucanje, GNU Typist. Njegovo nenametljivo i efikasno tekstualno sučelje i jednostavan sistem napretka u vežbama, delovalo je na mene potpuno zarazno, kao igru da igram…
Како да у С++-у учитам карактер који се унесе са тастатуре без да мора да кликне *ентер*?
Ovo je tip pitanja koji se često postavlja: kako da korisnik unese nisku sa razmacima, kao da se ne čeka na enter, kako da se prozor terminala ne zatvori čim se izvrši program, itd.
Ja ću pokušati da budem od manje, odnosno veće pomoći nego što tražiš, već kako zaključiš: uopšte ti ne treba odgovor na ovakva pitanja, nikad nemoj tako da primaš ulaz 🙂 Posebno pod Linuksom, gde taj mali detalj sam po sebi krši nekoliko filozofskih doktrina.
Napiši šta tvoj program treba da radi, pa da vidimo kako bi bilo najbolje da prima ulaz.
