Napravljene poruke na forumu
-
Članci
-
Pa kad već cepidlačimo…
Eto u prilogu na brzinu skrpljene skripte koja će za date brojeve da ispiše RGB vrednosti po duginom spektru, što je, kao što dejanijum veli, uobičajen način vizuelizacije skalarnih vrednosti:
[code]$ echo 0 1 2 3 4 5 7 8 10 11 12 33 | ./rainbow-map.pl
0: 0 0 255
1: 0 30 255
2: 0 61 255
3: 0 92 255
4: 0 123 255
5: 0 154 255
7: 0 215 255
8: 0 246 255
10: 0 255 201
11: 0 255 170
12: 0 255 139
33: 255 0 0[/code]
Samo što ako se ovako bude bojila mapa, onda će Beograd da se crveni, a sve ostalo će da ispadnu pašnjaci i mora 🙂Ja bih zato okruge obojio kao običnu političku mapu (proizvoljne četiri boje, nikoja dva dodirna iste), a recimo svaki kvadratić glavnog grada uvećao i umesto bele, obojio po duginom spektru.
Dopuna: I da, ne valja baš „GNU/LINUKS KORISNIKA“, bolje makar „KORISNIKA GNU/LINUKSA“.
[…] Zamislite da nema nikakvih propisa koji regulišu intelektualnu svojinu. Onda ja napišem knjigu, a Foksbaniju se svidi pa reši da je preštampa, samo da piše da je on autor a ne ja. To bi bilo van pameti, i ne bi vodilo nikuda. Štaviše, šta ako Časlav reši da nešto napiše i objavi pod mojim imenom? […]
Slažem se da je ovo ključno pitanje za celu konstrukciju (odnosno dekonstrukciju 🙂
Zašto bi neko stavio svoje ime na moj rad, odnosno moje ime na tuđ rad? U nedostatku IP zakona, ne može se raditi o profitu po osnovu monopola, što će automatski odvratiti ogromnu većinu „počinilaca“. Neko možda može profitirati od štampanja mog rada i prodavanja kopija — što je sasvim u redu, ko sam ja da odlučujem šta će neko činiti sa informacijom koju poseduje — ali nema razloga da pri tome secka/lepi imena. Ako bi i pokušao radi kakve marketinške fore, profit bi mu momentalno otišao pod led kada bi kupci shvatili da bivaju prevareni. Dakle, „krupna lova“ odmah ispada iz igre.
Umesto toga, samo mogu postojati dva razloga lične prirode: ako misli da je moj rad dobar, stavi svoje ime na njega radi uvećanja svog ugleda; ako misli da je neki rad loš, stavi moje ime njega radi srozavanja mog ugleda. S jedne strane, oba ova dela su očigledno društveno neprihvatljiva, jednaka laganju, i u pogledu društvenog ugleda teško onome koga uhvate. S druge strane, verovatno su već pokrivena drugim zakonima: u prvom slučaju radi se o lažnom predstavljanju, a u drugom slučaju o kleveti.
Premda je kleveta stopostotno sigurna, ovo prvo (lažno predstavljanje) ne mora baš biti. Ali je to lako rešivo na drugi način: jedini izvodljiv način da se neko izda za autora mog rada, jeste da ja ne znam da je on to učinio; jer ako znam, nema načina da on može dokazati da je on autor, pored sveg mog internog materijala koji je korišćen u izradi i radnih verzija. Pažnja: „dokazivanje“ je ovde društvenog a ne sudskog tipa, jer za to nema razloga — samo je dovoljno da mi većina ljudi poveruje, i tako se nepopravljivo ukalja ugled plagijatora.
[…] foxbunny vam je to lepo objasnio te nema razloga da se ponavljam.
Molim, protestujem 🙂
Tekstove recimo Lesiga, Moglena, Benklera, shvatio sam i prihvatio kao logične ovako: ako bi se ukinuli zakoni o „intelektualnoj svojini“, automatski bi nestali svi problemi protiv kojih se slobodni softver i ostali slobodni pokreti trenutno bore pravnim sredstvima, i automatski bismo imali sve slobode za koje se zalažu.
Poslednje što sam čitao jeste „Against Intellectual Monopoly“ Boldrina i Levina, gde se oni vrlo doslovno zalažu za ukidanje svakog takvog monopola. Znači, ako ja pričam bezveze…
Ama, ti pričaš toliko suprotno od onoga što sam ja razumeo iz čitanija, da ili nisam razumeo ta čitanija, ili sada tebe ne razumem 🙂 Zato bolje da ne lupam dalje dok se ne javi političko krilo (Najtviver 🙂 i razjasni nama u rovovima o čemu se radi.
Po zakonima u našoj zemlji, […]
Prosto ne znam kako pravno korektno da se izrazim. Jednostavno hoću da kažem bilo koji zakon o izdavanju informacionog monopola, ma na šta se odnosio, u ma kojoj državi.
Što se ovoga tiče:
[…] koje su po važećim zakonima o „intelektualnoj svojini“ podrazumevano sve nedostupne korisnicima.
opet htedoh da kažem jedino to da kada nam šaka padne bilo kakvo zaokruženo informaciono delo, na kojem se nalazi ime autora, ne smemo da učinimo nijednu od navedene četiri stvari dok ne proverimo licencu, odnosno kontaktiramo autora. U nedostatku ovog saznanja, imamo pretpostaviti da su nam sve četiri slobode ukinute, inače možemo da zaglavimo suda bez mogućnosti odbrane „nisam znao, nije pisalo“. Na to mislim kad kažem da su „slobode podrazumevano nedostupne“.
To je u potpunosti netačno. Poenta zakona o autorskim pravima (znači ne zove se zakon o “intelektualnoj svojini” već o “autorskim pravima”) jest ta da autor ima pravo na to da određuje sudbinu svog dela. […]
Kad kažem „zakoni o ‘intelektualnoj svojini’“ mislim na bilo koji od njih: autorska prava, patenti, robne marke — ne volim da ih pominjem poimence, jer su mi svi jednako odurni — a „intelektualnu svojinu“ držim pod navodnicima jer je tek eufemizam za „informacioni monopol“.
Drugo, gde sam ja pominjao poentu ovih zakona, i kakve to veze ima sa ovom temom? Samo sam pomenuo poentu slobodnog softvera u smislu njegove praktične definicije. Slobodni softver se definiše tako kako se definiše (kome odgovara, može da ga zove „slobodni softver po ZSSu“). i koriste se razna zakonska sredstva da bi se omogućilo njegovo postojanje i opstanak (jedno od kojih je OJL).
Mislim da su sve te priče o pravima, ograničenjima, ovo-ono, bespredmetne pred jednom prostom činjenicom: da nema zakona o „intelektualnoj svojini“, ne bi se ni potezala bilo kakva priča o slobodnom softveru — jer, one četiri slobode bile bi automatski prisutne.
Poenta slobodnog softvera su četiri slobode koje garantuje korisnicima (http://www.gnu.org/philosophy/free-sw.html), a koje su po važećim zakonima o „intelektualnoj svojini“ podrazumevano sve nedostupne korisnicima, osim ako se ne naglasi drugačije. OJL je oruđe za sprovođenje tih sloboda: koristi zakon „naopako“, tako što izričito omogućava ono radi čijeg je ukidanja zakon i uveden.
Ovo možda malo čudno zvuči, ali biva jasnije kada se uoči šta su zakoni o „intelektualnoj svojini“: državno odobrenje autoru informacije (programa u ovom slučaju) za apsolutni monopol nad tom informacijom na ograničeni vremenski period. On s tim monopolom može učiniti šta god hoće, a OJL je pravni način da ga se praktično odrekne, ali tako da ga niko drugi ne može prigrabiti.
Glede, ne treba tu neka ne-znam-kakva organizacija, nemojte se opterećivati time. Nego, svako koga zanima ovo može sam da:
[*]1. pročita sva uputstva na http://i18n.xfce.org/wiki/%5B/url%5D%5B/*:m%5D
[*]2. dokopa se odgovarajućih datoteka za prevod (ako ne ide prema uputstvu, pita koji korak u uputstvima nije jasan)[/*:m]
[*]3. odredi neki broj datoteka za sebe, saopštivši ovde njihova imena da bi se izbeglo da dvoje rade isto, i počne da ih prevodi (gde je nedoumica, opet pita)[/*:m][/list:u]
Znači, ponavljam, po ovim tačkama može da postupi svako za sebe, ne treba nikakav širi dogovor.Potom, pošto se prevede poštena količina datoteka — u ovom slučaju sve, nema mnogo toga — onaj od prevodilaca koji najviše koristi IksFCE sa novourađenim prevodom, lepo se podseti iz uputstava o proceduri za predavanja prevoda u centralno skladište, i vidi koga dalje da kontaktira.
Ma ajd’ što jede memoriju, nego što curi ko preklano svinjče. Ugasim ga na svakih 7-10 dana, samo da bih video kako padaju memorijske trakice u kaseti 🙂
Bilo kako bilo, šta mislite vi o prevođenju tutoriala/okruženja na srpski? U kojoj meri je to uzaludan posao, po vašem mišljenju? […]
Kome se radije koriste programi na engleskom nego na srpskom, njemu je potpuno uzaludno.
Ako možda misliš, što se često potegne, da je to „trka koja se ne može stići“, pogledati Šveđane — samo prevod KDEa im je potpun, programi+dokumentacija, što je blizu tri miliona (3e6) reči. Šveđana ima otprilike koliko Srba.
Isterivanje dimom, a? Nemojte te barjake, dođe mi da upalim Tor čim ih vidim.
Obim posla: ~3000 poruka sa ~12000 reči, dosta dva udarnika za tri nedelje.
Uputstva na http://i18n.xfce.org/ što pomenu dejanijum, deluju fino i sažeto — pročitati od a do š. Piše kako da dobavite PO datoteke za prevod, sažeti prikaz njihovog formata, i pomen posebnih PO uređivača ako nećete da radite običnim. Ako se prevodi ćirilicom, imena datoteka su sr.po, a ako latinicom, [email protected]; bolje ćirilicom, jer se može kasnije automatski dobiti i latinica.
Pazite na podvlake („_“), one označavaju slova kojom se opcija aktivira u kombinaciji sa altom. Srpske navodnike („“) imate na altgr+s i altgr+d, dugu crtu (—) na altgr+-. Za razliku od engleskog, reči unutar naslova se ne pišu velikim slovima osim ako i same nisu vlastite imenice; kada se dvoumite, malo slovo.
http://recnik.prevod.org/%5B/url%5D je rečnik u kome možete i sami dodavati nove reči i prevode, glasati za postojeće, kao i videti za neke prevode ako se koriste u Gnomu, KDEu ili Vindouzu (stopalo, zupčanik ili leptirić pored prevoda); http://www.mk.co.yu/pub/rmk/%5B/url%5D rečnik „Mikroknjige“.
Urke nek razveze ako sam previše šturio 🙂
Ja se javljam da prođem kroz izvesan broj prevedenih datoteka dok budete radili, da ukažem na moguće taktičko-tehničke pogreške i ponudim savete prema dosadašnjem iskustvu.
[…] Jes da ne koristim nijedan srpski interfejs, ali skoro nisam nista pametno prevodio pa bih mogao malo da pomognem zajednicu…
Premda plemenito, nije baš praktično razmišljanje. Prevod se mora vremenom sređivati i održavati kako izlaze nova izdanja. Teško je ispratiti to ako se prevod ne koristi, dok je vrlo lako i prirodno kada se koristi svakodnevno. Isto kao što oni koji razvijaju IksFCE to čine jer ga i koriste; zajednica se najbolje pomaže tako što se pomaže sebi 😉
Kad smo već kod toga, moguće da je neko već učinio nešto ovako. Eno na Ubuntuovom Kosmodromu, vidim da ima nešto započetih IksFCEovih datoteka, sredinom prošle godine, https://launchpad.net/ubuntu/gutsy/+lang/sr. Možda bi se neko od njih uključio u obnovljeni posao (mada, kao što rekoh, ne treba ni puno ruku ni vremena).
