Решио сам да научим и Јаву, пошто је хвале на сва звона, а и понуда послова је добра. Улазећи у проблематику мапирања, видим да се као уобичајена пракса јавља однос класа – табела!
Би ми нелогично након читања књиге “Joe Celko’s Trees and Hierarchies in SQL”, где аутор каже да су у Bell овим лабораторијама експериментисали и дошли до закључка да су ОО језици добри за програмирање, али лоши за податке.
Након тога исто наилазим на добар чланак “Why getter and setter methods are evil”, http://www.javaworld.com/javaworld/jw-09-2003/jw-0905-toolbox.html?, где критикује праксу са много гетера и сетера, којим на индиректан начин приватне променљиве проглашавамо јавним и нарушавамо основно начело објектно оријентисаног програмирања – енкапсулацију. Као и саму сврху класе да њој пошаљемо поруку да за нас нешто уради, а не да преузмемо податак и да га обрађујемо у другој класи.
Такође у кљизи “Code complete”, наводе да будемо посебно пажљиви ако класа садржи више од седам чланова.
Не везано директно за тему, прегледао сам и доста структура података нашег софтвера, у коме рецимо доминира једна табела документ која садржи 20-50 поља а некад и више, и обухвата све могуће документе, који се разликују по пољу тип и сл.
Мислим, све то може да се натера да ради, али чему онда ОО технологија, принципи, нормализација табела…
Интересује ме мишљење осталих на ову тему.