GNUčionica I (1) – Šta? i Kako?

Korisnici OpenSource softvera, od kojih je GNU/Linux svakako najpoznatiji, vremenom razviju određenu dinamiku razmišljanja koja im omogućava da se sa problemima na koje nailaze lakše suočavaju i pronalaze odgovarajuća rešenja. Primetio sam da mnogi interesenti za linux (a korisnici su win sistema) zapnu na samom početku i to prilikom pokušaja da odgovore na osnovna pitanja: Šta? i Kako? Prvo pitanje odnosi se na „Šta je to linux i zašto se baktati sa njim“ i „Koju verziju/distribuciju/varijantu linuxa probati?“. Drugo pitanje je više tehničke prirode i odnosi se na samu mehaniku testiranja distribucije.
Ovaj post će zbunjenim novajlijama pokušati da pomogne da na ova pitanja odgovore, ali na način koji je u FLOSS svetu uobičajen – nema leba bez motike – princip po kome ništa ne dobijate na gotovo, već vam se daju smernice i putokazi, a na vama je da sami pronađete odgovore. Ovo je, u suštini, onaj način mišljenja pomenut na početku ovog teksta. Ukoliko vam se ovaj način ne sviđa, izvolite uplatiti odgovarajući kurs u nekoj od kompjuterskih škol(ic)a pa će vam ljubazni profa servirati odgovore na srebrnom servisu. Samo, teško da će taj profa biti pored vas 24/7…
E sad, disklejmer (koja je odgovarajuća srpska reč? Odricatelj?) numero jedan – ukoliko ste zainteresovani za neki od linux distroa zbog fensi GUI efekata – zaobiđite ovaj OS u širokom luku, previše je dobrih stvari urađeno iz pogrešnih pobuda.
Disklejmer numero dva – poželjno je predznanje na nivou podešavanja BIOS-a da butuje sa optičkog uređaja i znanja rezanja CD/DVD imidža (slika). Ukoliko ste razumeli prethodnu rečenicu verovatno imate svo znanje potrebno za avanturu pod nazivom GNU/Linux. Krećemo…

Šta?

Bez preteranog detaljisanja i natezanja – linux je kernel (jezgro, osnova) na bazi koga se, dodavanjem potrebnog i odgovarajućeg softvera, pravi linux distribucija (koja bi trebalo da se naziva GNU/Linux distribucija, ali terminologija ovog tipa prevazilazi sadržaj teksta, posetite linkove za detalje). Dakle, ukoliko želite da probate linux, tražićete neku od preko 300 aktivnih GNU/Linux distribucija koje su danas aktuelne. Da bi uopšte bili sigurni da li želite da ulazite u celu priču oko linuxa, OSS-a, FLOSS-a, GNU-a i gomile drugih skraćenica, posetite Zašto je Linux bolji i Napravi korak sajtove u kome se „Zašto“ tematika malo detaljnije razrađuje.
Ovde dolazimo do prvog većeg problema: A koju distribuciju izabrati? Pa, nema univerzalnog odgovora, naprotiv, na većini foruma će vam savetovati da probate više različitih i sami ocenite koja vam najviše leži. U tu svrhu korisno je pogledati sajt www.distrowatch.com i pročitati kratke recenzije najpopularnijih distribucija. Ukoliko vam engleski pravi probleme možete pogledati i preglede distribucija na forumima linuxo.net i Svet Kompjutera. Generalno se početnicima preporučuju: (K)Ubuntu, PCLinuxOS, OpenSuSE, Mandriva, Mint, Fedora (google for web sites). Da rešimo ovde jednu čestu nedoumicu. Iako je linux free (u smislu – slobodan), ne znači da mora da bude i free (u smislu – besplatan), postoje i distribucije koje se plaćaju. Ovo NIJE protivno GNU filozofiji. Ono što je bitno jeste da su svi najpopularniji distroi slobodni i besplatni. Istražujte malo pa kad se odlučite pređite na sledeću tačku dnevnog reda pod nazivom

Kako?

Više je načina da probate (i koristite) GNU/Linux. Ali pre toga pozabavimo se konkretnom nabavkom samog sistema. Većina distroa može se slobodno „skinuti“ sa matičnih sajtova u fajlu .iso formata koji je potrebno narezati na CD ili DVD medij, a potrebno je obratiti pažnju i na arhitekturu za koju je distro pravljen. Oznake i386, i586, i686 ili x86 predstavljaju distroe optimizovane za 32-bitne procesore klasičnih PC računara. Analogno tome x86_64, IA64 ili AMD64 u nazivu .iso fajla označava optimizaciju za 64bitnu arhitekturu (iako je većina procesora danas 64bitna izbegavajte ove varijante zbog mogućih problema sa neoptimizovanim softverom). Neke distribucije imaju i programe besplatne dostave medija sa linuxom, ali ukoliko posedujete, ili imate pristup, nekoj broadband konekciji, skinite linux sami, a ovu drugu mogućnost ostavite manje srećnima. Dakle, nakon što ste odabrali varijantu linuxa nabavite njegovu najsvežiju verziju i narežite je na odgovarajući medij (CD ili DVD).
Kao što sam rekao, više je načina na koji možete pokrenuti i koristiti neki distro. Postoje čak i varijante koje vam omogućavaju da linux instalirate kao bilo koji program u okviru windows sistema (wubi ili UNetbootin), ali nam je ovde konkretno najinteresantniji LIVE režim koji podržava većina distribucija. Ovo se odnosi na pokretanje i upotrebu sistema direktno sa narezanog medija (ili USB diska). Ukoliko je vaš distro u LIVE varijanti dovoljno je BIOS računara podesiti da sistem podiže sa optičkog uređaja u koji je stavljen medij, i ukoliko ste, ispravno skinut, .iso fajl pravilno narezali, trebalo bi prilikom sledećeg pokretanja da vidite proces podizanja vaše GNU/Linux distribucije. Rad u LIVE režimu ima prednosti u smislu manje verovatnoće za grešku i eventualno oštećenje podataka na hard disku, kao i mogućnost da se proba potpuno funkcionalan sistem bez potrebe za instalacijom. Sa druge strane nedostaci su u sporijem radu i nemogućnosti pamćenja sesija (mada i za to ima rešenja). Uzevši sve u obzir, ovakav način je najbolji i najefikasniji za početnike u linux svetu. Postoji, naravno, i mogućnost instalacije sistema na hard disk računara (najčešće iz samog LIVE režima), ali ovaj postupak ipak zahteva malo bolju pripremu.

Toliko za sada. U sledećoj GNUčionici ćemo se pozabaviti načinima za dobijanje pomoći kada stvari ne idu kako smo očekivali, a pošto Marfi nikad ne spava, problema će sigurno biti.